ema šećerlema

moje srce smisla nema 

kada tebe nema 

emilija

dođi u bilo koje doba dana ili noći samo dođi probudi me u pet kao da si stigla sa aerodroma probudi me u šest kao avgustovska vrućina kao groznica kao vizita kao sestra, ti i ja smo kao moja vena i njena igla nikako da se sretnemo probudi me u sedam kao anksiozni napad kao alarm koji sam zaboravio da ugasim probudi me u osam kao golubovi koji orgijaju na terasi sruči se preko mene kao spori morski talasi stropoštaj se u devet kao siva jutarnja kiša ne daj mi da ustanem do deset kao depresija ionako te sanjam do jedanaest često te sanjam do dvanaest molim se da se pojaviš u jedan dok čekam u redu u pošti dođi u dva popodne jer te volim ne postoji "i dalje", uvek te volim dođi u tri jer ne osetim da je prošlo tri godine prekini mi ručak u četiri jer ionako ništa ne jedem ionako ništa ne podnosim ljudi je gadna i hrana su dosadni seti me se u pet, ili u šest, ili u sedam neverovatno kako uvek postoji deblji kraj kako jedno od dvoje mirno spava posle svega daj barem da te progonim u osam da ti presedne supa koju sa njim jedeš ustani od stola zatvori se u sobu "šta je bilo? -ništa" zaplači u devet kao da nas ne razdvajaju kukavičluk, nego kontinenti prestani da budeš pička pojavi se u deset u klubu u koji stalno izlazim i nikad se ništa ne desi izađi iz posvete knjige koju čitam koju si mi poklonila dok si u jedanaest čekala da te pokupim kod radio beograda zakucaj u ponoć, kao nova godina tako ću i da te dočekam tako ti se i radujem tako se i osećam probudi se u jedan seti se da te čekam kreni odmah nazovi me u dva kao da se nešto strašno desilo ili samo prestani da me zajebavaš ne ulazi sa mnom u kola u tri ne daj mi da te vozim do pančeva ne reci mi da te poljubim među garažama za ime boga, ne dočekaj zoru u mojim rukama nemoj tako da me gledaš shvatićeš do četiri da je sve bila greška razočaraj me u pet, kao da ideš na transatlantski let zaspi pored prozora i zaboravi me do šest

imam tu sliku

sediš za mojim radnim stolom sa svojim malim laptopom noge su ti savijene jedeš ratluk iz činije sređuješ svoje fotografije ja ležim na krevetu i gledam te utorak je prepodne deset četrdeset šest nema mnogo stvari koje ne bih prodao za taj utorak za mojim radnim stolom u čarapama sa svojim malim laptopom i činijom ratluka i svojim lepim fotkama da je tvoje čelo koje ljubim iz svih uglova moraš da mi okreneš lice u snovima

pitao bih te još hiljadu stvari da sam znao da odlaziš

zima

zima je najoštr- zima je lepa hladna i bela nežna i svetla jer te pušta da sijaš toplotu usmerenu ka tuđem životu sneg je tu da postane voda i teče ka telu drugog boga hladnoća je tu da te vodi prema žici, ka uslovnoj slobodi ka njenoj sobi crni bodi steže meso te vezuje jače nego pesme hoću da pojedem tvoje reči hoću da popijem sve iz tvojih usta sve gadno sve slatko sva muka i staklo rodićeš sina po svom liku da me ubije jer ti za to nemaš srca a krajnje je vreme da umrem jer nema zbog čega da kuca

nisam još završio sa tobom

kako prži oštra žaoka odbijanja kako svrbi očajna bol zatrovana ranu sa srca bih da precrtam na grudi da bi svako video zašto sam odbojan ofarbao bih lice i ruke u plavo da svako vidi koliko mi je sebe žao i glavom bih udarao u staklo njenog prozora dok ne oslikam u njemu svoje misli jer više nisu čiste više nisu prozirne više je neprijatno da se u njih gleda sve su crvene, ispresecane i krvave samopovređivanje mi je logična dopuna tvoje apatije zato pušim cigare zato pijem lekove zato ne ustajem i kad ustanem opet legnem koji si ti kurac otkud ti u mom životu još gore otkud ti u mojim mislima svaki dan otkud ja sa dvadeset devet godina ne mogu da smislim nešto što me ispunjava osim tvog osmeha dođe pa ode pa dođe pa ode nikad dovoljno ne dođe da te hrabro preotmem nikad ne ode dovoljno da samouništavanje prestane šta li radiš sada jebeno zbogom nisam još završio sa tobom