emilija

dođi u bilo koje doba dana ili noći samo dođi probudi me u pet kao da si stigla sa aerodroma probudi me u šest kao avgustovska vrućina kao groznica kao vizita kao sestra, ti i ja smo kao moja vena i njena igla nikako da se sretnemo probudi me u sedam kao anksiozni napad kao alarm koji sam zaboravio da ugasim probudi me u osam kao golubovi koji orgijaju na terasi sruči se preko mene kao spori morski talasi stropoštaj se u devet kao siva jutarnja kiša ne daj mi da ustanem do deset kao depresija ionako te sanjam do jedanaest često te sanjam do dvanaest molim se da se pojaviš u jedan dok čekam u redu u pošti dođi u dva popodne jer te volim ne postoji "i dalje", uvek te volim dođi u tri jer ne osetim da je prošlo tri godine prekini mi ručak u četiri jer ionako ništa ne jedem ionako ništa ne podnosim ljudi je gadna i hrana su dosadni seti me se u pet, ili u šest, ili u sedam neverovatno kako uvek postoji deblji kraj kako jedno od dvoje mirno spava posle svega daj barem da te progonim u osam da ti presedne supa koju sa njim jedeš ustani od stola zatvori se u sobu "šta je bilo? -ništa" zaplači u devet kao da nas ne razdvajaju kukavičluk, nego kontinenti prestani da budeš pička pojavi se u deset u klubu u koji stalno izlazim i nikad se ništa ne desi izađi iz posvete knjige koju čitam koju si mi poklonila dok si u jedanaest čekala da te pokupim kod radio beograda zakucaj u ponoć, kao nova godina tako ću i da te dočekam tako ti se i radujem tako se i osećam probudi se u jedan seti se da te čekam kreni odmah nazovi me u dva kao da se nešto strašno desilo ili samo prestani da me zajebavaš ne ulazi sa mnom u kola u tri ne daj mi da te vozim do pančeva ne reci mi da te poljubim među garažama za ime boga, ne dočekaj zoru u mojim rukama nemoj tako da me gledaš shvatićeš do četiri da je sve bila greška razočaraj me u pet, kao da ideš na transatlantski let zaspi pored prozora i zaboravi me do šest