Kišnica se sliva niz lice mokre Ane

Kišnica se sliva niz lice mokre Ane same natopljene i iznutra malo pocepane ona stoji sad u bašti kose slepljene uz čelo ona, udarena kišom; voda joj kaplje niz prste voda joj kaplje niz lice haos novog kraja sveta sad joj daje snagu; telo stoji električno, smelo, skoro nepomično celo bolom skrivenim se hrani, patnjom, kupa se u mraku tako duboko se smeje, tako prezrivo i lepo tako jezivo i lepo, tera inat svoj lepoti sve u inat svojoj sreći, snazi, mladosti, lepoti kišnica se sliva niz lice mokre Ane. tako želiš da je uhvatiš, a previše se plašiš kao da se topi, samo gleda, zenice su prazne samo razmišljaš o tome kako su joj ruke hladne pitaš kako kad se pukne? kad je nekom dosta svega? kako više nema načina da vratiš neko sunce njenoj razbijenoj tami koja brani je od sveta kišnica se sliva niz lice mokre Ane. crte krvi bezazlene, sada rastvorene vodom crne umrljane oči ruka blago otvorena ispod lakta; mala štrafta da je podseti na nešto sve je dobro; kiša spira dane; Ana samo broji sve se sliva sad niz nju, na zemlju, hrani ovo mesto jednog dana, sva ta snaga, nešto bolje, nešto novo crne ruže oštrog trnja rašće tu gde ona stoji.