blizina

uvek postoji neka samo, ova je blizu toliko blizu - da možeš da pružiš ruku da je dotakneš ona se odmakne sad stojiš na litici a samo da je zagrliš! samo da možeš toliko da pružiš ali se plašiš ona se plaši vreme se razvlači razgovori su mali... ali samo da je zagrliš! da istopiš njenu ukočenost skroz, kroz njeno meso da prostruji krv, i da se oseti slobodno u sebi i onda i ona oslobodi tebe kako sve lepo na papiru zvuči ali mi nismo ideje, mi smo ljudi ali samo da je zagrlim! ja nisam valjda lud, ja tačno osetim kako njena duša u unisonu sa mojom zavija na mesec; pa to valjda nešto znači?! ali zagrljaj bi samo pretopio urlike u šapat i toplota bi bila zauvek usađena u srce i sigurnost bi onda stalno dolazila iznutra ali daj da te zagrlim! to bi bio moj poklon tebi zauvek koji ti nećeš da prihvatiš- razumljivo- i onda sve vratim u sebe samo, sad je destruktivno sjebano je, i sjebe mene ali ko me jebe, jer ko je meni dao za pravo da ti namećem ljubav