trebalo je da znam

Dani su počeli da mirišu kako ti izgledaš znaš? dakle, ti. trebalo je da znam. vozim se autobusom i pomislim na tebe i shvatim da je već treći put, već treći dan i udari me da izgledaš kao mešavina mirišljavih stranaca slatkasto, kako miriše lubenica lepršavo, kao ono u ruci, ili ono drugo na grani što te mami grlica sa svilenom mašnicom na kragni kao bezbrižna noć, pivo i stari drugari nenadan susret i vitka figura; nešto kao: "nije balerina, završila je mašinstvo, sad radi." kao prozračne oči i dugi rukavi kao prilika, kao na srcu ligatura i nervozni prsti koji se rvu sa plavim čipkastim porubom na strani. nešto slatkasto i gorko, kao parfem ili čežnja prema strancu, sa nabojem ogoljenog gležnja, kao rep vezan gumicom na kojoj je višnja- vrata za izlaz: "u hitnom slučaju, povuci da postaneš petogodišnjak". kao prijateljstvo za život koje zove sa druge strane prošlosti kao ljuljaška od kukova na kukovima, kabriolet koji juri ka provaliji kao od priče topao vazduh i hormoni, proletnje veče i ceo svet kao ljubavnica kao duboki crni podočnjaci koje krivi osmeh k'o snom tkanih skladnih crta lica. Sve miriše na mir; blagostanje setno pomirenjem usidreno lebdeće saznanje sada kada sam te pronašao jednom sigurno ću te i opet pronaći. i jedva čekam.