svetlost i toplota

I opet hodam sam sam na ulici, sam unutra kućna i ulična svetla se pale i gase u ritmu koji još uvek ne razumem ali vidim da to nisu svetla koja mogu da popune mrak to su samo mala, obična svetla, kao svitci u noći nad poljem trave, dovoljno svetli da se razaznaju, ali daleko od dana da li je onda u tebi to svetlo koje stoji iza mraka, u osnovi svega? da li si ti jutro koje odjednom nudi sasvim novu, svežu perspektivu na istu noćnu livadu, a ja posmatrač koji te čeka, umoran od mraka? Mogu li i ja tebi da budem dan za tvoju livadu, tvoj svet? Ili smo oboje svitci u beskrajnoj noći, i nalazimo utehu u tome što barem ne plovimo sami? I opet taj svrab u levoj ruci, nedostatak toplote, mala crna rupa u dlanu, svaki put kada se plašim, kada sam srećan ili tužan ili mi je svejedno, kada neću druge ljude ali ipak neko fali obični ljudi su kao stvari, hladni na dodir, ili topli na dodir samo ih registruješ ali ih ne osetiš, ne pomeraju nemaju snagu, zrače ali ne greju, ne ispunjuju nije hladno koliko je prazno, i samo se plašim da čak ni to nije odgovor, da možda nema rešenja i da svakoga u stvari ta praznina vuče kroz život, a da je pun čovek mrtav čovek a onda nema ni od tebe nikakve vajde, šteta, baš sam hteo da budeš bitna, da imaš smisla, jer mislim da si dovoljno velika svakako dovoljno velika kao čovek, ili svitac, ali da li dovoljno velika da budeš sunce, da li je u tom slučaju iko moguć kao sunce ili je očekivani dan samo iluzija, dok je pravi dan jedino u drugim svitcima? Teško da je u redu od jednog svitca očekivati da bude sunce, a posebno glupo ako to očekuje drugi svitac hajde ipak samo zajedno da idemo kroz noć to je i dovoljno