jesenja

sve što treba je da čekam da iskusiš svu samoću sveta da težina svakodnevnog života koja je obešena o ivice ta dva tvoja blistajuća oka postane tolika da više ne znaš da li suze opet idu ili čekaju novu pesmu ili kišu tmurno jutro ili zimu hladan kovčeg svaka noć je novi korak u prazninu svoje srce triput potopiš u žučnu kiselinu da bi konačno zaspala, iscrpljena od satiranja sopstvene duše. i onda, u tom najgušćem mraku možda vidiš mene kako rasporen, sâm, krvav; nasmejem se; pružim ruku u kojoj stoji sasušeno srce.