u pustinji nade našao sam đavola

slomljena je slika skladnog lika ko ga jebe sada kroz razbijen okvir vidim samo tebe grešnu u staklenom zvonu ali, nisi više sama jadna pustila si krv iz sebe bez imalo srama draga nepravda je to što prema nevinosti činiš - il' je nepravda samo prema polomljenoj slici? sve je moje što ne postoji. verovao sam u vrline tvoje čednosti i časti, voleo sam bez rezerve, i sad, ko će tu ljubav da vrati? ja sam voleo ideju, verujuć' da nosi tvoj lik ali nepomičan, bezdušan je, beživotan, tih; nikad tvoja krv strujala nije kroz obrise slike, a nju moram da ukrotim - svu tu krv u tebi, žile, tvoje grudi, tvoje kosti; neću moći kako? previše sam već od sebe dao sve u vetar, i u nepovrat, sva ljubav, čežnja, žao mi je što nisi uspela da uhvatiš bar deo te bujice lepote koju gajio sam posebno za tebe nežne reči, svi trenutci naše divne krhke sreće žrtva pogrešnom idolu, bogohulim i ja grešim trošim nebom datu ljubav tamo gde je pustinja lažne nade sreće koja nikad neće da se desi u paklu kovitlajuće samoće i mašte našao sam svog đavola. sada omamljen i skroz bez snage bauljam kroz nemir; teško mi je ali odlazim od tebe.