epopeja čistoj duši

pustio bih bradu da me zakloni od ljudi koji nemaju strpljenja da me vide iza svega što je prvi utisak, tek drugi treći nivo stvari, peti šesti još je plitko, sedmi nećeš me još naći, osam devet svi smo vrlo složeni u prostu sliku, deset tek si stigao do kostiju, a srž u njima je još čudnija, godinama naslagana mešavina patnje i iskustva, oštre boli, mutnih sećanja, pojedinačnih sitnica koje čine sve što treba da upoznam, shvatim, osetim, proživim i zavolim; pa kako ti onda misliš da bi ikad mogla da mi dosadiš? naprotiv dosađuje mi da upoznajem ljude koji su svi na kraju obični znam, ti se plašiš, ja se plašim, jer smo gadni, mi smo strašni, jadni, glupi, ružni, dosadni i čudni ali samo kada misliš, ali, kada pustiš da te emocije voze budi čovek kakav želiš a nisi mislio da možeš ja te ZNAM, ja te RAZUMEM, tvoje brige i ja dišem, ja te VOLIM, nije glupo ako veruješ da nije tvoje grudi i tvoju kičmu držao bih u ravnoteži među svojim šakama ja bih ti pratio dah jutrima te ne bih ni prepoznao nego kao moje telo, moje sve van mene a nema pritiska, stvarno, nema, ima vremena, i strpljenja, i bestežinske lakoće u ljubavi koju samo pustim, ona sama od sebe teče čim si blizu ili kadgod pomislim na tebe, a ako neko zaslužuje čistu ljubav to si ti pogledaj me obožavam te da li misliš da preterujem? da li misliš da te lažem? OBOŽAVAM te pojeo bih te pogledom ili bih se bacio u crnu rupu tvoje zenice glavom napred i dušom napred, bez rezerve tonuo bih u tvoje oko sve dublje, utopljen tvojom dobronamernošću, razoružan od svake sumnje da je išta drugo na svetu stvarnije od te dubine u tvom pogledu u kojoj se gubi život i rađa čista duša.