staklo

sedim u ohlađenoj verziji pakla i zamišljam divnu sliku - ona iza stakla ona mi samo kaže šta da radim ja se prozirnim smeškom slažem i ništa mi nije teško i vreme je pamuk koji u sekundi plane čim shvatiš gde se krije plamen san ona je svemirski brod i sad me zatvara u sebe ja sam tako mali da konvergiram u ništa gubim se u prijatnoj crnoj gustoj kosmičkoj praznini prvo se davim onda u vapaju pružam ruke ka njenim ramenima izranjam i rađam se ponovo, čist i slobodan toplim osmehom me dočekuje i obasjava a u nama bukti - revolucija