Previše

Prvi zraci sunca, opet neko svetli pored mene Ali ja ništa ne osećam Sva lepota prolazi kroz moje telo i na zidu pravi iskrivljenu skicu sreće koja je senka bola I zbog toga Rekao sam da ne mogu Gledala si me očima smeđim a zelenim Prozračnim od pijanstva ali one zajebane vrste Koje ne prolazi od vode i hrane i odmora Tako da si mi direktno ubacila svoju dušu Usrao sam se živ Ali sam hteo da ispadnem kul I rekao sam da ne mogu Probudila si u meni dete koje bi samo da se ljubi i mazi Navukla si me da ti govorim sve najlepše što mogu da smislim Da sa tobom planiram i more, i planinu i manastir Da u polusnu svaki put poželim da mi na grudima ležiš I da se manično pitam gde si Da na tebe prebacim ljubav koju dugujem sebi I zato si rekla da ne možeš I zato je bolje da prestanem Mada i dalje, sledeći put kada se sretnemo Teško da mogu da tvrdim Da neću da te izljubim